Bez nekog posebnog razloga

Ja dođem tek tako.
Bez nekog posebnog razloga.
Dođem da odem
i ništa neću.
Dođem da te probudim ili
izvučem ispod tuša.
Dođem na pola “Casablance”.
Da te prekinem u jelu ili čitanju knjige.
Dođem da zaboraviš
dokle si došla.
I ništa neću.
Osim, možda, da zaboraviš
dokle si došla.
I da te probudim, možda.
Vrućim kroasanima i čajem.
Jabuka s cimetom,
pisao sam ti već o tome.
Samo to.
I da te ponekad
u zoru,
nazovem iz neke govornice.
Kad se barovi zatvaraju,
a ja sam još nedovoljno p’jan da zaspim.
Ništa više.
Jer, ja samo tako dođem.
Da te nađem
kad se kriješ od ljudi, recimo.
Dođem i s ružom, možda.
I, prije nego išta kažeš,
teatralno dotaknem obod kačketa i
uhvatim prvi autobus.
Jer,
ne moraš ništa ni reći.

Ja sam došao samo tako,
da odem,
i ništa neću.
Jedino možda
da se smiješ u snu.
I da te gledam.

Moje smeđe odijelo
prebačeno preko naslona stolice
i cedulja sa naručenim buđenjem.
Napolju vrane.
Ništa više, rekoh već.
Da me ponekad onako
pogledaš i…
I da ti bude drago što sam tu.

Da me ponekad onako
pogledaš i…
I da ti ne bude žao što idem
Možda samo malo.
Ne, ni to.
Ipak sam tu samo da odem
i ništa neću.

—————————————-
Armin Huseinović

Rođen sam 01.09.1982. godine u Sarajevu gdje završavam osnovnu školu i gimnaziju. Trenutno sam apsolvent na odsjeku za bosanski jezik i književnosti naroda BiH na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Amaterski se bavim glumom i režijom. Pjesme sam počeo pisati još kao dijete, u ratu, i nikad se nisam uspio riješiti tog isprepadanog djeteta, ni u poeziji, ni inače. Objavljiv’o sam u „Rukopisima 33“, zatim u „Znaku“ i „Svesci“. S poezijom sam, također, učestvovao na Aprilskim susretima u SKC u Beogradu 2011. godine.